Ukrajina i Moldavija su završile provjere usklađenosti svojih zakona s pravnom stečevinom EU. Crna Gora je zatvorila 18 od 33 pregovaračka poglavlja, a Albanija se nada da će zaključiti pregovore do 2027. godine. Sve ove zemlje su siromašnije, institucionalno ranjivije ili bliže Rusiji od Islanda – i sve žele da se pridruže EU.
Island, bogatiji i stabilniji od većine članica, rekao je „ne“. Na referendumu 29. augusta, 52,8 posto birača odbacilo je ponovno otvaranje pregovora o pristupanju, dok ih je 47,2 posto podržalo. Zemlja ostaje u Evropskom ekonomskom prostoru i Šengenu, te zadržava pristup jedinstvenom tržištu, prenosi Tportal.
Zašto je Island rekao ne?
Za zemlje poput Ukrajine i Crne Gore, članstvo znači geopolitičko uporište, pristup fondovima i okvir za reforme koji otežava politički povratak. Island već uživa većinu ekonomskih koristi Evropskog ekonomskog prostora, dok mu sigurnost garantuje NATO.
„Prednosti članstva su drugačije za bogate zemlje koje su već visoko integrisane“, rekla je za Euronews Tinatin Akhvlediani, šefica programa proširenja u Centru za evropske političke studije (CEPS).
Islandu je stoga ponuđeno mjesto u evropskim institucijama u zamjenu za dijeljenje dijela svog suvereniteta. „Za zemlje koje već imaju prosperitet, stabilnost i pristup tržištu EU, EU mora ponuditi uvjerljiviji politički argument za članstvo“, objašnjava Akhvlediani.
Pristalice članstva ukazale su na kamatnu stopu islandske centralne banke od osam posto, u poređenju sa 2,25 posto Evropske centralne banke, kao i na rastuće tenzije na Arktiku. Promjena odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama, rat u Ukrajini i sve veća konkurencija na Arktiku vratili su pitanje članstva na dnevni red, ali sigurnosni argument nije bio dovoljan.
Ribarstvo je bilo glavno
Oko 90 posto islandskih ribarskih kompanija protivilo se članstvu jer nisu željele da njihove nacionalne vode budu predmet zajedničke ribarske politike EU. Akhvlediani ističe da ribarstvo na Islandu nije samo ekonomski sektor, već i dio nacionalnog identiteta.
„Birači izjednačavaju geopolitičke rizike sa vrlo specifičnim domaćim interesima. Za Island, ribarstvo i suverenitet bili su neposredniji i politički važniji od šireg argumenta za dublju evropsku integraciju“, kaže ona.
Finski zastupnik u Evropskom parlamentu Mika Aaltola iz Evropske narodne stranke takođe upozorava na poljoprivredu. Islandsko ovčarstvo, mljekarstvo i uzgoj u staklenicima zaštićeni su visokim carinama koje bi evropska pravila promijenila. „Primarna proizvodnja u teškim uslovima je pitanje opstanka, a pitanja opstanka se ne odlučuju zajedno“, kaže on.
Nade Brisela su se izjalovile
Brisel se nadao da će islandski glas „za“ pokazati da EU može privući bogatu i stabilnu demokratiju, a ne samo zemlje kojima je potrebna sigurnost, novac i reforme. Takav ishod, uz napredak Crne Gore, olakšao bi predstavljanje proširenja skeptičnim članicama.
„Ovo nisu dobre vijesti za priču o proširenju, ali nije ni odbacivanje evropskog projekta“, kaže Akhvlediani. Rezultat ipak potvrđuje ograničenja ponude Brisela: ekonomska integracija ne vodi automatski do političke integracije.
Island nije sam
Island nije jedina bogata evropska zemlja koja je odlučila ostati izvan EU. Norveška je preuzela oko tri četvrtine evropskih propisa kroz Evropski ekonomski prostor, ali članstvo podržava samo 37 posto građana, dok se 49 posto protivi. Norvežani su ga već odbacili na referendumima 1972. i 1994. godine.
Pročitajte još:
Umjesto da traži mjesto u evropskim institucijama, Švajcarska produbljuje bilateralne odnose s Unijom. Bogate zemlje koje nisu članice EU imaju ono što siromašniji kandidati nemaju: održive alternative koje im donose većinu ekonomskih koristi bez političkih troškova punopravnog članstva.
Upozorenje ili islandska specijalnost?
Christine Leuchtenmüller iz Fondacije Konrad Adenauer upozorava da je Island specifičan slučaj, obilježen decenijama sporova oko ribarstva i suvereniteta. Rezultat referenduma, smatra ona, više govori o islandskim okolnostima nego o proširenju EU u cjelini.
Akhvlediani ipak vidi lekciju i za Norvešku. EU ne može pretpostaviti da će duboka ekonomska integracija prirodno dovesti do političkog članstva. Ključno pitanje je kakvu dodatnu vrijednost nudi punopravno članstvo u poređenju s postojećim aranžmanima.
Za Ukrajinu, Moldaviju i Zapadni Balkan odgovor je jasan: sigurnost, fondovi i konsolidacija reformi. Za Island, Norvešku i Švajcarsku, računica je složenija. Stoga Brisel mora jasnije objasniti vrijednost političkog uticaja, učešća u donošenju odluka i veće težine u evropskoj sigurnosnoj arhitekturi.
Podjela nije samo između onih koji podržavaju i onih koji se protive EU, već između uticaja unutar briselskih institucija i kontrole izvan njih. Ako Unija želi ostati atraktivan geopolitički projekt, mora objasniti kandidatima ne samo šta moraju učiniti da bi se pridružili, već i šta dobijaju zauzvrat.
